Lagano umire...
Lagano umire onaj koji ne putuje, onaj koji ne čita, onaj koji ne sluša muziku, onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.
Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika, postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja,onaj koji ne menja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje odenuti u novu boju,onaj koji ne priča sa ljudima koje ne poznaje.
Lagano umire onaj koji beži od strasti
i njenog vrela emocija;
onih koje daju sjaj u očima i napuštenim srcima.
Lagano umire onaj koji ne menja svoj život kada nije zadovoljan svojim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi nesigurnosti, i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji neće dozvoliti, niti jednom u svom životu, da pobegne od smislenih saveta.......
Živi danas, učini danas, riskiraj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti srecan!
Nesebična ljubav
Znali su se sest meseci, koliko su i bili zajedno. Vremenom su se
upoznali i zavoleli..... Voleli najvise na svetu.
Kada je saznao da ima bolesno srce, plakao je sa njom.
Kada je ulazila u avion, pri odlasku na operaciju.... nije joj
rekao vidimo se.
Imala je srece...... dobila je novo srce.
Kada se vratila, nije ga mogla nigde naci, niko joj nije znao
reci gde je.
Pitala je mamu... gde je? Rekla joj je sa suzama u ocima:
" Zar ti niko nije rekao KO ti je dao srce?"....
Tražio sam...
Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čauri. Čovek je sedeo i
gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno
telo kroz taj maleni otvor. Onda je leptir stao. Činilo se da ne može
dalje. Zato je čovek odlučio pomoći leptiru: uzeo je makaze i razrezao
čauru. Leptir je s lakoćom izašao. Ali je imao krhko tielo i
smežurana krila. Čovek je nastavio posmatrati leptira, očekujući da će
se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti kako bi podržala
leptirovo telo i osnažila ga. Međutim, ništa se nije dogodilo! Leptir
je celi svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i
nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo. Čovek uprkos svojoj
ljubaznosti i dobrim namerama, nije razumeo da je poteškoće kroz koje
je leptir morao proći, izlazeći iz čaure, osmislio Bog, kako bi krv iz
tela leptira potekla u krila i kad se oslobodi čaure da bude spreman
leteti.
Ponekad su poteškoće upravo ono što trebamo u životu...
Kad bi nas Bog oslobodio od svih prepreka, osakatio bi nas. Nikad
ne bismo postali onoliko snažni koliko možemo biti. Nikad ne bismo
mogli leteti.
Tražio sam Snagu . . . I Bog mi je dao Poteškoće koje su me osnažile.
Tražio sam Mudrost . . . I Bog mi je dao Probleme koje je trebalo rešiti.
Tražio sam Bogatstvo . . . I Bog mi je dao Mozak i Tielo da mogu raditi.
Tražio sam Hrabrost . . . I Bog mi je dao Prepreke koje je trebalo svladati.
Tražio sam Ljubav . . . I Bog mi je dao Ljude kojima je trebalo pomoći.
Tražio sam Usluge . . . I Bog mi je dao Prilike.
“Nisam dobio ništa od onog što sam tražio...... ali dobio sam sve što mi je trebalo."
Živi život bez straha i suoči se sa preprekama i znaj da ih sve možeš savladati.
Sreća
Jedan covek od devedeset dve godine, mali, dobrodrzeci i ponosan, koji
je svakoga jutra bio kompletno obucen, sa kosom moderno namestenom i
savrseno obrijan, iako je skoro slep, danas se doselio u staracki dom.
Njegova sedamdesetogodisnja supruga nedavno je umrla, a time selidbu u
dom ucinila neophodnom.
Posle mnogo sati strpljivog cekanja u holu doma, ugodno se nasmesio
kada su mu rekli da je njegova soba spremna. Dok je upravljao svojom
setalicom ka liftu, opisao sam mu njegovu malu sobu, ukljucujuci i
roletne koje su bile na prozoru.
“Svidja mi se”, rekao je sa entuzijazmom osmogodisnjaka kome su upravo pokazali novo stene.
“Gospodine jos niste videli sobu. Sacekajte jos malo!”
“To nema nikakve veze”, rekao je. “Sreca je nesto o cemu odlucujete
unapred. Da li ce mi se dopasti soba ne zavisi od toga kako je
rasporedjen namestaj, vec kako ja rasporedjujem svoje misli. Vec sam
odlucio da mi se dopada. To je odluka koju donosim svakog jutra kada se
probudim. Ja imam izbor : mogu da provedem dan u krevetu brojeci
teskoce koje imam sa delovima tela koji vise ne rade, ali mogu da
ustanem iz kreveta srecan zbog onih koji jos uvek rade. Svaki dan je
poklon, i dok su mi oci otvorene mislicu na novi dan i na sve srecne
uspomene koje sam odlozio. Bar za ovo doba svog zivota. Starost je kao
bankovni racun: sa njega podizete ono sto ste tu ulozili. Moj savet vam
je da ulazete mnogo u banku secanja. Hvala vam za vas deo u banci
secanja. Ja jos uvek ulazem.”
Uvod
Posle dosta objavljenih tekstova na nekom nazovi blogu, drugar mi je preporučio da otvorim svoj.
Hm, nisam hteo
Pravdao sam se nešto, a u stvari nisam znao kako to sve ide... Mislio sam da je nešto skroz drugačije i teže... Hehe...
Ali ja kao ja, dok sam se pravdao na jednoj strani, ovde sam uveliko bio u fazi registracije naloga i otvaranja ovog bloga
Znam, lažov sam...
Nego, sad, pošto sam srdio nalog, da počnem da pišem...
Prvo ću se predstaviti... Zovem se Toma, zapravo tako me svi zovu, a zovem se Tomislav, iz Zrenjanina sam, imam 19 godina, maturant sam Zrenjaninske gimnazije. Zanimaju me mnoge stvari, pa će se tako na ovom blogu naći svašta Pretežno će to biti neki super, zanimljivi tekstovi (bar meni), koji su poučni, tekstovi vezani za filozofiju... Sve su to tekstovi nekih autora, ne znam kojih, ali verujem da im ne smeta da se po koji objavi i na mom blogu
Naravno, s vremena na vreme, dune i meni nešto, pa umem i ja da smislim poneki tekst, da se bacim u neka duboka razmišljanja, pa ću i to postavljati ovde...
Pa za sada toliko o svemu ovome... Sledeći put kreću najavljeni tekstovi
